Надомак Крагујевца, удаљена седам километара јужно од града, налази се Доња Сабанта. Основана је 1735. године. Налази се на надморској висини од 284 метра.
Граничи се са Горњом Сабантом, Великим Пчелицама, Баљковцем, Трмбасом, Букоровцем и Великом Сугубином. Чине je засеоци: Чарковац, Река, Џепаре, Средња мала и Липар. Оивичена је висовима Жежеља са севера, Дубова са запада, брдима поред речице Осенице са истока, док је са јужне стране отворени простор према Горњој Сабанти.
Има четворогодишњу школу, издвојено одељење Основне школе „Драгиша Луковић Шпанац“ из Белошевца. Већина мештана слави Ђурђевдан и Преображење Господње. Литије су Мали Спасовдан.
Славу села на широком српском простору пронео је познати српски песник, романтичар Ђура Јакшић, који је у старој школи на Липару учитељевао по казни испевао чувену песму „На Липару“.
Школа у Доњој Сабанти је институција од државотворног значаја за восталу Душанову царицу. Из валидних историјских извора, она је настала неколико година након објављивања Другог Хатишерифа 1833. године. Златни корени ове колевке знања сежу од половине XIX века, када је у њој радио као учитељ „најбољи сликар међу песницима и најбољи песник међу сликарима”, Георгије Ђура Јакшић. Велики уметник, опијен лепотама Липара, овде је написао једну од најлепших српских лирских песама „На Липару”, и насликао виртуелну слику „Девојка у плавом”. Благоносни печат доњосабаначке школе, из времена Краља Милана Обреновића IV, један је од драгуља ризнице Народног музеја у Крагујевцу.
У циљу неговања ове светиње и чувања традиција отачества, школа је лани достојанствено прославила 150 година рада Ђуре Јакшића на Липару и поставила спомен обележје бесмртном песнику.
Ношени отаџбинским заносом, неколико шумаричких синчина, уз велике напоре и значајна материјална средства (око 150 хиљада динара), неуморно сређују ентеријер и двориште школе. Несебичним залагањем подарили су дане и сате добровољног друштвено-корисног рада. Господин, људина, параолимпијац који је истрчао педесет и пет маратона за Гиниса, Горан Николић, поклонио је 46 холандских ружа као воштани печат за године овоземаљског живота романтичарског песника.
Школа је симболично названа „Отаџбинска академија Георгије Ђура Јакшић”. Као стара, добра домаћица, отворила је врата књижевним дружењима и ликовним колонијама. По нашем скромном суду, она представља једно од огледних, најлепших и најуређенијих просветитељских установа у Шумадији.
ЂУРА ЈАКШИЋ
Доња Сабанта и Липар постали су шире познати по српском романтичарском песнику и сликару Ђури Јакшићу који је овде службовао 1865. и 1866. године као учитељ основне школе и где је написао чувене песме На Липару и Поноћ.
Рођен је 8. августа (27. јула по јулијанском календару) 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.
Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које поклања манастиру.
Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично.
Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.
Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.
Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
У револуцији од 1848-1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га немаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.
Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.
ИСТОРИЈСКИ ЗАПИСИ
ЗНАМЕНИТОСТИ
МАНАСТИР ЛИПАР
Манастир Липар, налази се у засеоку Липар, у селу Доња Сабанта, десетак километара од Крагујевца. Манастир Липар је женски манастир Српске православне цркве и припада Епархији шумадијској.
До 2003. године црква Светог великомученика Георгија на Липару имала је статус филијалне у Доњосабаначкој парохији и у њој се служило једном месечно. Те године Епископ шумадијски Јован на Липару васпоставља Светогеоргијевски манастир у којем игуман постаје схиархимандрит Сава (Аврамовић).
У октобру 2013. године одлуком Епископа шумадијског Јована, манастир Св. Великомученика Георгија је преименован у женски манастир у коме сада живе и раде монахиње.
ЦРКВА СВЕТОГ BЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
У самом манастиру Липар налази се стара Православна Српска светиња. У овом крају позната је у народу и под именом Батаљена црква, јер код људи који су у наведену светињу долазили болесни престајала је болест, односно бивали су ицељени. О томе касније више изношењем појединих случајева исцељења. Садашња манастирска црква подигнута је 1936. Године на темељима старијег храма. Освешћена је исте године од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег горњокарловачког – свештеномученика Српске православне цркве, пострадалог у Другом светском рату.
На месту данашње цркве, по предању, постојао је манастир још у XVI веку који су Турци опљачкали и порушили. Шематизам Српске православне цркве у краљевини Србији из 1895.године(приредио Митрополит Михаило) бележи да у Доњој Сабанти постоји црква Светог великомученика Георгија, саграђена 1849.године „од слабог материјала“. Парохију од 249 домова и 1500 становника, те 1895. Године чинила су Доња Сабанта, Горња Сабанта и Велика Сугубина. Свештеник је био Гвозден Илић који је почетком XX века подизао и Преображенску цркву у Доњој Сабанти.
ЦРКВА ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ
Црква Преображења Господњег, која је изграђена 1910. Године, налази се у самом центру Доње Сабанте у засеоку „Река“, махом поред реке Ждраљице. Од дана када је изграђена свештеник је био Добривоје Бранковић.
ПЛАНИНАРСКИ ДОМ ЖЕЖЕЉ
Планинарски дом на врху Жежеља изграђен је на радној акцији, на парцели коју је мештанин Доње Сабанте 1949. поклонио крагујевачкој омладини. Планинарски дом је имао четири собе, кухињу, две велике терасе, подруме и гаражу. У овом дому је формирана станица за противградну заштиту Хидрометеоролошког завода Србије. Када је 1977. станица пресељена у новоизграђени Метеоролошки радарски центар на Бешњаји, дом је напуштен. Оштећен је у пожару 80-их.
